The Mileševa monastery was founded between 1234 and 1236 by Serbian King Vladislav. The monastery is situated in a valley of the Mileševa river, near Prijepolje. Mileševa is one of the most important Serbian sanctuaries and spiritual centers. In 1236, Vladislav moved the relics of his uncle Saint Sava from Trnovo in Bulgaria, where he died, to Mileševa. The second important event took place in 1377, when the coronation of Tvrtko I as the King of Serbia and Bosnia took place in Mileševa. In the fifteenth century, the monastery was the seat of the Metropolitan Bishopric of Dabar and Bosnia. In 1459, the Turks set the monastery on fire, but it was soon restored. In the first half of the sixteenth century, the first service books were illuminated in Mileševa. One of the oldest schools also existed in the monastery. In the middle of the century, during the time of Patriarch Makarije (the Serbian Patriarchate was restored in 1557), the monastery was thoroughly renovated. Its exoternal narthex was built and painted, and probably cut through the wall between the narthex and the nave. In later times, after several Turkish demolitions, a new restoration was undertaken in 1863, when the church considerably changed in appearance.
The Mileševa monastery has been visited by pilgrims and donated to by Russian Emperors (Ivan IV the Terrible) and Valachian and Moldavian rulers. In 1594, the Turks removed the relics of St. Sava from the monastery and publicly burned them on Vračar hill in Belgrade, making him thus a posthumous martyr.
The Church, dedicated to the Ascension of Our Lord, architecturally belongs to the Raška School. Its ground plan is unique. Its single nave widens from the west eastward, so that the eastern bay is omitted completely, which results in the three altar apses leaning directly on the domed east wall. Inside, the dome is raised on several arches in a stairway-like arrangement. The narthex was added in 1236 upon which, during a nineteenth century restoration, a dome was constructed on top.
The first group of frescoes were produced in the 1230s. The other groups include works from the Turkish period, to be found in the exonarthex. These thirteenth century frescoes may be considered to be the supreme achievement of all the painting in Europe of that time. The portraiture deals with bishops (altar space), warrior saints and martyrs (nave), as well as monks (narthex). The upper registers in the narthex represent Christ's earthly life. Below the resurrection composition on the south wall of the west bay, King Vladislav is depicted as being led to Christ by the Mother of God. The Nemanjić family is portrayed in the northeastern part of the narthex: Stefan Nemanja as the monk Simeon, Sava as the first archbishop, Stefan the First-Crowned as king, and his sons Radoslav and Vladislav. The frescoes in the narthex and the adjacent chapel were presumably painted in the 1230s and 1240s. They illustrate the last Judgment and the lives of some saints. In the second half of the sixteenth century, the church was repainted with a new layer of frescoes of which only fragments of the Last Supper under the dome and the Forty Martyrs in the north choir have survived. These frescoes were damaged in a fire, but they happened to save (acting as a protective layer) the earlier and more valuable paintings from the thirteenth century.
Манастир Милешева је српски средњевековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Задужбина је Краља Владислава Немањића сина Стефана Првовенчаног, а унука Немањиног. Сазидан у XIII веку. Ако се повежу историјске вести и сведочанства на фрескама зидање и сликање Милешеве ставља се у доба између 1219. и 1235. године. Зидан je у рашком стилу по угледу на раније владарске задужбине Студеницу и Жичу.У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти свог стрица светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар (Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух.
Милешевске фреске су врло високог уметничког квалитета. Сликари које је краљ Владислав позвао да живопишу цркву били су Грци, школовани у неком великом центру Византијског Царства, у Цариграду, Никеји или Солуну, где је негован рад у мозаичкој техници. Живопис у наосу и олтару настао је по жељи Светог Саве, по свему судећи пре 1228. године. Студеничка пракса имитације мозаика настављена је и још више развијена овде у Милешеви. На златној позадини са исцртаним квадратићима урађен је дворски "жути живопис" у наосу и једна композиција изнад улаза из припрате у храм, док су фреске у олтару и припрати рађене на плавој основи без квадратића. Интересантно је да распоред композиција Великих празника одудара од уобичајене шеме, заправо поређане су обрнутим редом, здесна налево и одоздо навише. Тако су се поједине сцене нашле на неуобичајеном месту: Причешће апостола високо под куполом (Христос у средини је једном насликан, као у Св. Софији у Охриду), Сретење на два западна пиластра и то Богородица с Богодететом и Јосиф на једном, а Симеон и Ана на другом; Благовести су као пандан Сретењу на источном пару пиластара, само што је анђео на левом и креће се према Богородици слева надесно, уместо обрнуто.
Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео. Поред Белог Анђела друга ремек дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи.
Манастир је данас седиште епископије Српске Православне Цркве на чијем је челу епископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастрски конаци добили изузетно сређен изглед. Милешева је једно од најзначајнијих духовних и уметничких средишта српског народа. Велики значај у народу је стекао после преношења моштију Св. Саве из Трнова 1236. године. Више од три века био је гробница Светог Саве.
У Милешеви је 1377. године крунисан краљ Твртко I Котроманић за краља Босне и Србије. Милешева се у то доба налазила на територију његове државе.
После смрти Св. Саве, краљ Владислав је око 1236. године уз милешевску цркву доградио спољну припрату с бочним капелама и у њу је, после преношења из Трнова, положио мошти Св. Саве. Тада је настао и живопис ове спољне припрате. Сви зидови су били прекривени сценама Страшног суда. На источном зиду на жутој позадини је централна сцена - Деизис: Христос на престолу, с Богородицом и Претечом, окружен анђелима и апостолима; грешници на јужном зиду су на црвеној позадини а праведници у рају на северном зиду, на плавој позадини; свуда је исликавањем квадратића подражаван мозаик. Ове фреске су радили домаћи мајстори угледајући се на старије сликарство наоса.
Милешевске фреске су врло високог уметничког квалитета. Сликари које је краљ Владислав позвао да живопишу цркву били су Грци, школовани у неком великом центру Византијског Царства, у Цариграду, Никеји или Солуну, где је негован рад у мозаичкој техници. Живопис у наосу и олтару настао је по жељи Светог Саве, по свему судећи пре 1228. године. Студеничка пракса имитације мозаика настављена је и још више развијена овде у Милешеви. На златној позадини са исцртаним квадратићима урађен је дворски "жути живопис" у наосу и једна композиција изнад улаза из припрате у храм, док су фреске у олтару и припрати рађене на плавој основи без квадратића. Интересантно је да распоред композиција Великих празника одудара од уобичајене шеме, заправо поређане су обрнутим редом, здесна налево и одоздо навише. Тако су се поједине сцене нашле на неуобичајеном месту: Причешће апостола високо под куполом (Христос у средини је једном насликан, као у Св. Софији у Охриду), Сретење на два западна пиластра и то Богородица с Богодететом и Јосиф на једном, а Симеон и Ана на другом; Благовести су као пандан Сретењу на источном пару пиластара, само што је анђео на левом и креће се према Богородици слева надесно, уместо обрнуто.
Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео. Поред Белог Анђела друга ремек дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи.
Манастир је данас седиште епископије Српске Православне Цркве на чијем је челу епископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастрски конаци добили изузетно сређен изглед. Милешева је једно од најзначајнијих духовних и уметничких средишта српског народа. Велики значај у народу је стекао после преношења моштију Св. Саве из Трнова 1236. године. Више од три века био је гробница Светог Саве.
У Милешеви је 1377. године крунисан краљ Твртко I Котроманић за краља Босне и Србије. Милешева се у то доба налазила на територију његове државе.
После смрти Св. Саве, краљ Владислав је око 1236. године уз милешевску цркву доградио спољну припрату с бочним капелама и у њу је, после преношења из Трнова, положио мошти Св. Саве. Тада је настао и живопис ове спољне припрате. Сви зидови су били прекривени сценама Страшног суда. На источном зиду на жутој позадини је централна сцена - Деизис: Христос на престолу, с Богородицом и Претечом, окружен анђелима и апостолима; грешници на јужном зиду су на црвеној позадини а праведници у рају на северном зиду, на плавој позадини; свуда је исликавањем квадратића подражаван мозаик. Ове фреске су радили домаћи мајстори угледајући се на старије сликарство наоса.
Нема коментара:
Постави коментар